Shifts

U toj zgradi zive tri samohrana roditelja: prva je primitivna imigrantkinja iz jedne od (u ocima domorodaca) zemalja treceg sveta, zivota polomljenog naocigled svih svedoka, koja grca pod teretom usamljenicke logistike, bez ikakve pomoci sa strane, junakinja svake samohrane cautionary tale. Druga je stasita rasna domorotkinja koja vozi taj zivot u punoj brzini, kojoj je kuca puna zanimljivih gostiju, oko koje se motaju interesantni muskarci, ukljucujuci i odbacenog bivseg muza koji je, prirodno, u potpunosti ukljucen u obaveze oko zajednickog deteta. Treci je jos brzi primerak, iz nekog uglednog izglednog sektora, personal trainer ili nesto tome slicno, koji provodi svaki drugi vikend sa svojim sinom u jednoj prakticnoj, pitkoj verziji roditeljstva-na-kasicicu.

Ona pod jedan se, osvrcuci oko sebe, cesto osecala kao da su joj u toj predstavi podeljene losije karte nego ostalima, i kao da je njena verzija samohranosti ipak nesto drugo u odnosu na ove druge dve. Gledala je na ove druge dve price kao na mlake, razblazene verzije njene.

A onda je poceo drugi cin predstave, u kome je domorotkinja iznenada nestala, kako bi se naknadno ispostavilo da je, posle niza ispada (koje su ostali zitelji pogresno tumacili kao zivot punim plucima), doslo do njenog usporenog sunovrata koji je kulminirao intervencijom policije i njenim institucionalizovanjem. Jer je, ispostavilo se, zena manicno depresivna, a dete je do daljnjeg sa ocem.

U trecem cinu je personalni trener jedne veceri izasao iz lifta, ne samo uz svog vikend-sina, nego i uz invalidska kolica u kojima je bila starija devojcica, mozda tinejdzerka, ciji je izgled i pogled odavao jedno neprisustvo i potpunu, beznadeznu, dozivotnu zavisnost od drugih.

U cetvrtom cinu je prljava imigrantkinja ponovo pogledala karte u svojim rukama.

 

Rudeness

Okarakterisana kao „neprijatna“ jer nisam uputila Ep O Kurcu nadahnuta – netrazenom, nespomenutom, neizazvanom a ipak poslatom mi – fotografijom, i sto potom nisam zelela da se uputim u iscrpan razgovor na tu i srodne teme. I to od strane osobe koju poznajem iz proslog veka, koja nekako podrazumeva da ima pravo da od mene (sredovecne zene) ocekuje tu vrstu feedback-a, pa ga obuzme pravedni gnev kada mu je ta usluga uskracena.

Izgleda da bas ne umem da se zabavljam.

Either/Or

Nabasala na svoj dnevnik iz prethodnog veka, odnosno Word fajl koji sam tada mudro zakljucala lozinkom i koju sam, normalno, u medjuvremenu zaboravila, i onda provela jedno par nedelja opsesivno pokusavajuci da ga otvorim, dala podatke sa kreditne kartice nekom shady sajtu koji je tvrdio da moze da mi ga otkljuca, konsultovala se sa okolnim kompjuterskim mudracima, i posle mnogo truda ustanovila da sam sve vreme pokusavala da otkljucam pogresan fajl, vratila se pravom i…. otkrila to stivo od pre dvadeset i kusur godina, kada sam prvi put otkrivala stosta u zivotu, prvi put bila povredjena, prvi put slomila srce, svoje a drugom prilikom i tudje, pravila prve velike greske, upoznavala svoje telo a otkrivala i neka tudja, prvi put bila ostavljena, prvi put podlegla sopstvenim zeljama i potom snosila posledice (gubitkom vazne osobe), i jos kojesta…. ali najjaci utisak ostavlja jedan monolog na temu strasti prema toj nekoj osobi koja mi je tada bila jako bitna, koji kao da sam juce pisala, pa se pitam da li to sto izgleda ni trunku nisam emotivno sazrela u poslednjih 20ak godina znaci da sam ostala mladalackog duha, ili da jednostavno nikad nisam odrasla.

Lost

Pre neki dan, na biciklu, primetim ispalu rukavicu. Deciju. Pa pomislim na to dete koje pokusava da je pronadje, i ne uspeva, i roditelja koji se mozda nervira zbog toga, i jedino ja znam gde mogu da je pronadju, kada bi samo znali da postojim neka ja koja tacno zna gde im je rukavica. I onda sam se sama sebi zacudila sto sam i pet minuta kasnije razmisljala o njoj, rukavici, da bih cetiri raskrsnice dalje na tom istom putu videla drugu, sestru one prve, i iz nekog razloga me je ta ideja toliko obuzela da sam htela da se vratim, spojim ih i ponadam da ce ih neko ipak pronaci, ne obavezno bas ono dete nego bilo ko. A mozda su i ostali biciklisti na stazi razmisljali upravo o tome, kako samo oni znaju tajnu dve rukavice. I onda, udubljena u te misli, odmakla sam jos nekoliko semafora dalje, pa mi je bilo daleko da se vracam, pa zurim da stignem Tamo Negde, pa mi je glupo da stajem i uzimam odbacene predmete, pa nemam vremena za trivije kao sto su izgubljene rukavice, pa kuca pa vecera pa obaveze pa jastuk pa ujutru sve isto.

 

Poverty porn

Bila sinoc na nekoj cirilici, ali onoj urbanoj, dopustivoj, jer kad izniknes iz devedesetih onda melos ima jedan drugi prizvuk, odzvanja kao ono cega smo se svi onomad klonili. Kad ono, fast forward dvadesetak godina, danas to vise nije tako, jer ista ta muzika, ista ta, ista, odjednom se preznaci u nesto prihvatljivo, krene da zvuci sa neke druge bine i evo svi skacu, svima krece da drhti ona jugonostalgicna cakra, ali nije to ono sto je ostavilo najveci utisak. Ono sto je ostavilo najveci utisak su te socijalno i politicki angazovane pesme, koje publiku najvise obraduju, pa krene da divlja uz balkanski lament, da se iskarikirano zali na Situaciju U Srbiji i onu glad i bedu koja izbija iz tih najsnaznijih pesama, iako je zaista ne zivi, pa pocnem da se pitam da li smo to na bini Mi koji Sebi Samima pevamo ili su to Oni koji su dosli da Nas zabave, da nas malo uzbude i animiraju svojom neprilagodjenoscu, da nas podsete sta smo za sobom ostavili. A Oni na bini ucestvuju u zameni teza, jer od nje zaradjuju, pa nastavljaju da se zale na bilo sta, na sve Ono Tamo, ne bi li posetioce doveli do klimaksa, do najviseg skoka iza koga u stvari stoji neizreceno zadovoljstvo sto nisu Tamo nego Ovde.

 

While bruises are fading

Potrudila sam se dok nisam pronasla bas verziju koju sam trazila:

A sada upravo vidim da je poslednji post bio posvecen istoj temi. How convenient. Da zatvorimo i ovo poglavlje.

Seriously, though (RIP)

Dragi dnevnice,
To sto sam sebi obecala da sam velika devojcica koja ce uspeti da snosi posledice sopstvenih nesmotrenih odluka, jos uvek ne znaci da taj proces nije tegoban i bolan. Jedina razlika u odnosu na prethodna saplitanja je sto znam da ce u jednom trenutku ipak proci i od otvorene rane postati oziljak, a onda anegdota. Been there, done that.
To sto sam nekome dozvolila da preskoci zidove, jarak pun krokodila, bodljikavu zicu, otvorila srce i ponadala se nekoj promeni kursa, nije naivnost nego odvaznost, zakljucujem iz razgovora sa Muzom. To sto se stvar neminovno okoncala pre nego sto se zahuktala ne znaci da nije trebalo da se desi. To sto sam pokusala da ciljam visoko uprkos tome sto sam necija majka ne znaci da mi sledeci put nece uspeti. To sto odbijam da svoje samohrano roditeljstvo definisem kao manu ne znaci da moram da se odreknem prava na neki mini-mikro happily ever after.
Ili mozda znaci. Mozda je ceo ovaj peptalk jedno samozavaravanje, mozda je vreme da se pomirim sa cetrdesetim, pedesetim, sedamdesetim i ostalim godinama, i prestanem da gledam navise. Samo u zemlju.

It feels like we’re breaking up,

rece ozenjeni muskarac koji misli da je u redu da dolazi i odlazi kad god me se uzeli, sebi tako ostavlja pravo da njuska, navede moje telo da odlepi, a meni ostavlja odgovornost da tome stanem na put, za oboje – iz odgovornosti prema njemu i njegovoj porodici, a istovremeno iz odgovornosti prema mojoj odluci da ne gubim vreme na pogresne price. Pa me teret te odgovornosti sabija u zemlju, iscrpljuje, ovako okamenjenu samocom, toliko okamenjenu da pocinjem i sama sebi da se rugam u snovima, te sam tako sinoc sanjala kako

izlazim uvece sa nekim muskarcem, lepo se provodimo, vece se nastavlja i nastavlja u nesto sve uzbudljivije i intenzivnije, a onda sedimo u mraku nekog gledalista i ja naslucujem kako je on zapravo pozvao policiju, jer ono sto sam ja dozivela kao intenzivnost i nagovestaj, u stvari je nista i jedna magla, pa me kao obicnog stalkera odvode daleko od zgranutog predmeta mog neprilicnog interesovanja, dok se glasno pitam da li je moguce da sam sve bas toliko pogresno razumela. 

Spinster fork

Ubodu me ti uobicajeni pogledi koji pokazuju sok pomesan sa sazaljenjem, pa premazani uljudnoscu. Stvarno, sama? A onda krenu obloge i utehe: pa dobro, uskoro. Dobro, nikad se ne zna. A onda, kada kazem da je ok i ako se zna, i ako se uskoro pretvori u nikad, onda krece neverica: neces valjda sama? Pa kako ces sama? I onda opet sloj utehe, ma ne brini naici ce neko, isto kao sto se terminalnom bolesniku nikada ne pogleda u oci i kaze da umire nego mu se uvek servira neka lazna nada, ne zato sto zaista verujes da ce da ozdravi nego zato sto ne mozes da kazes, jer ne mozes da pojmis, da nece. Jer je alternativa (samoca, smrt) suvise strasna da bi se izgovorila.

I onda mi misli obicno odu u dva pravca, i zapitam se dve stvari: prvo, da li je to pocetak? Da li ovako nastaju usedelice? Tako sto odustanu od trazenja neceg drugog, neceg jos, tako sto se ubede da je i ovo ok? A onda drugo, da li je zaista neophodno da imas neko ogledalo pored sebe? Da li mozes da budes jedinstven, savrsen, da li mozes da postojis… i ako u okruzenju nema nikoga ko ce to da izvrednuje? Recimo, da li je bitno sto lepotu mojih prstiju na ovoj vinskoj casi trenutno niko ne vidi? Sto niko u njoj ne uziva sem mene? Da li ta lepota ne postoji, zato sto joj niko sem mene ne prisustvuje? Da li je lepota zaista samo u oku posmatraca? Da li postojis ako te niko ne posmatra?

 

pms or: soul pimples

Subote se otegnu, a narocito nedelje, pa se uocavaju obrasci, te dijasporske puta samohrane puta sredovecne puta zenske usamljenosti, momenti kada sam na nekoj aktivnosti, investirajuci u buducu socijalnu inteligenciju Potomka mi moga, pa se onda usamim u cekanju da se pomenuta Aktivnost zavrsi, usamim jer su oko mene sve ocevi, sve burmom zigosani muskarci koji svoju decu dovode na to isto, a polna segregacija je upadljiva jer dvoroditeljne zajednice to lepo podele pa ocevi vode decu na fudbal dok majke recimo kuvaju rucak, pa se svi opet lepo okupe nad tanjirima za supu, dok ova Situacija, takozvana Moja Situacija, podrazumeva da ja vodim a onda posle ja i kuvam, a u medjuvremenu ja i kupim i utesim i operem i zabavim i izlecim i odvedem i dovedem i vaspitam i uspavam i probudim i sve ostalo opisivo i neopisivo. Slicni rascepi su i u onoj jednoj sekundi pri kraju dvorisnih druzenja, kada se Majke cuju sa Ocevima i isplaniraju nastavak dana u okrilju toplog porodicnog doma, a Potomak i ja ostanemo da se igramo jer ni sa kim nista ne planiramo, nemamo gde da budemo, nijedan tanjir sa supom ne ceka na nas. Pa se vracamo kuci po nadrealno suncanoj stazi, nadrealno jer sunce zalazi i pocinje da pada kisa i sve je osvetljeno onim potmulim isijavanjem koje bi da opises nekome i koje kao da je napravljeno filterom a ne prelamanjem svetla. I onda i Zivot koji prolazi li prolazi, ljudi koji prolaze pa onda blede i nestaju jer za njih nemam vremena, oni koji nikada i ne prodju vec me zaobidju u sirokom luku. I pre nekoliko nedelja, slucajni turista posetilac koji kaze da moj zivot spolja izgleda do jaja, sto me natera da se gorko nasmejem, dovoljno gorko da se ne vidi da gutam knedlu.